U selu Cikot nadomak
Rekovca živi čiča Dragomir Radosavljević koji je najstariji u Levču.
Ličnu kartu je zagubio negde po kući ali kako on veli i ne treba mu jer
sada nada samo popu da mu zakuca na vrata. Dragomir je rođen davne 1908.
godine u Cikotu u kome i sada živi.Od rodbine ima sina Borivoja (74),
drugi sin Dobrivoje umro mu je pre nekoliko godina, dve unuke – Dušicu
(55) i Ljubicu (51) i snaju Stojanku (80), njegova žena Stanimirka je
umrla pre osamnaest godina iako
je bila isto godište kao i on.Obišao je celu bivšu Jugoslaviju ali
nikada nije išao van granice svoje zemlje. Kao mlad po zanimanju je bio
četkar. Bio je prvi i jedini četkar u svom selu. Četke je proizvodio u
svom domaćinstvu. Šišao je grive konjima, repove od krava i od tih vlasi
pravio najbolje četke. Na daleko je bio poznat po svom zanatu. Četke
koje izrađivao u svojoj četkarskoj radionici retko kome da je naplaćivao
već je davao po selu onima koji su mu tražili. Kada je posao četkara
propao Popa se bacio na posao magacionera u svom selu. Pošto je u selu
postojala jedna prodavnica on je bio taj koji je čuvao robu i taj posao
je radio tri godine pa je i to zabatalio jer mu se nije baš nešto
isplatilo. U mladosti je bio na radnim akcijama u Beogradu da pravi put.
Deda Dragomir (100) nam jedva kroz zube priča kako je dobio nadimak ,,Popa,,.
-Kasnio sam tako jedanput za školu, i nije mi bilo, boga mi, dugo u
razredu. Imao sam jednog strogog učitelja koji me je baš zbog te
situacije nazvao Popa. Kaže on meni:-,, Gde si, pope, šta si radio do
sada?“. I od tog doba mene u selu zovu Popa.
Dragomir je oduvek živeo zdravim životom. Nikada nije pušio ali zato
nije zaboravljao nikada da izjutra popije naštinu jednu čašicu domaće
ljute rakije.
- Nikad nisam pušio, to đubre nikad nisam stavljao u svoja usta. I sinu
sam branio jednu vreme ali nema od toga ništa. Sad on puši za sve
ukućane. Običaj mi je uvek bio da rano ujutru kad se dignem iz kreveta
popijem čašicu ljute rakije. To činim i sad kad me i bog zaboravio da
postojim. Za ovu moju dugovečnost mogu da zahvalim i zdravoj seljačkoj
hrani koja je zaslužna što sam ja živ i do dana današnjeg.
Na naš razgovor nadovezuje se njegova snaja Stojanka koja ga čuva i dan
i noć, kako i sama kaže.
-Svakog jutra dedi kuvam kafu i uz to mu natočim jednu ljutu rakiju.
Jede uredno sva tri obraka dnevno. Kad zakasnim nekad da mu donesem na
vreme on viče tamo iz male sobe, ja odmah brže – bolje skočim i setim se
da je deda ogladneo i posle mu postavim.
Ovaj čovek nikad u svom životnom veku nije bolovao. Njegovi u šali kažu
da od Pope svaka bolest beži, prosto neće ga da umre. Pre četrdeset
godina je slomio nogu u vodenici i to mu ovako ostalo u sećanju kao
trauma. Do svoje devedeset pete godine je čuvao ovce po brdu i aktivno
se bavio poljoprivredom. Godinama je radio sa govedima i bavio se
stočarstvom. Sada kada su ga godine pregazile veće tri godine ne može na
noge i vezan je za postelju. Deda Dragomir može i da priča a vidi kao
mladić
-Nikad u životu on nije nosio naočare. Uvek kad mu dođu unuke one mu
donesu neke novine a on se oduševi pa pročita novine od korice do korice.
U poslednje vreme ima nesvesticu ali to nije neka bolest da bi mu mnogo
ugrozila zdravlje – kaže njegova snaja Stojanka koja je dok smo
razgovarali uvek bila u pokretu i pazila na dedu koji je sedeo na
krevetu.
Iako je nepokretan već tri godine, deda Dragomir ne dobija nikakvu pomoć,
ni pre nije dobijao pomoć od socijalnog.
Kad smo tražili pomoć od opštine u Rekovcu, oni nam rekoše da treba da
idemo u Ćupriju pa posle u Beograd, ali odakle nama pare za ta putovanja,
mi imamo samo jedno primanje u kući i to moj muž prima malo
poljoprivrednu penziju, pa smo od te socijalne pomoći digli ruke – priča
Stojanka u jednom dahu.
Oduvek je Dragomir Radosavljević – Popa volio da se šali i da pravi
komediju. Pre neki dan je dolazila naša komšinica koja je dvadeset
godina mlađa od Pope da ga zafrkava kako će da ona da ga sahrani dupke
pa će onda da gleda celo selo, na šta joj je Popa odgovorio da će pre on
nju sahrani dupke pa da gleda i dalje od sela – priča njegov sin
Borivoje.
Stojanka moli boga da umre Popa kako bi se odmorila od silnih obaveza
koje ima prema njemu. –Daj, Bože, da umre da se odmorim i ja malo. Evo,
imam pune osamdeset godina a još moram da oblećem svako jutro i svaki
dan oko njega. Dosta je živeo ako nastavi još ja ću da umrem pre njega.-
Za svetog Tomu dolazio pop, okadio ga i razgovarao sa njim. Rekao mu da
je crven u licu i da će po njegovoj proceni da žive još najmanje dve
godine.- priča u očaju Stojanka.
Dok su na trenutak iz sobe izašli Stojanka i Borivoje pitao sam kradom
deda Popu da li su i žene potpomogle da živi ovako dugo.
-Ženio sam samo jednom. Daj, Bože, da dočekam leto i da dođe rekovački
pop da me ženi pa onda mogu i da umrem – kroz smeh i uz šalu završava
deda Dragomir Radosavljević jedini stogodišnjak u Levču.
